Точак

ГРАДСКИ БИЦИКЛИЗАМ У СРПСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ ДОСТИЖЕ „КРИТИЧНУ МАСУ”
Зараза позитивности шири се Београдом
У Амстердаму готово сваки становник поседује бицикл. У Хелсинкију бицикл се вози и по снегу. У Копенхагену бициклисти имају сопствени мост. У Лондону се гради бициклистички ауто-пут. Београд није на том списку бициклистичких градова. Но група храбрих и врло креативних људи упорно се бори да то промени. Бескрајно су занимљиви, а једначина им је чиста: добро се добрим враћа

Текст и фотографије: Драгана Барјактаревић

Зато што те нико не гура лактом, ранцем, кишобраном. Зато што сам бираш ритам и руту. Зато што можеш да осетиш ваздух у коси, на лицу, у рукавима. Зато што годи здрављу. А годи и природи. И још много зато у корист бициклизма. А Београд је све свеснији тога. Полако. Али врти се. Имамо бициклистичке туре кроз град, бициклистичке фестивале, неколико удружења, све чешћа окупљања бициклиста, рекреативна или активистичка... Па самим тим и све више возача на два точка.

ГЛАС ЗА БАЈС

– Људи путују око света бициклом. Нонсенс је рећи да неки град није за бициклисте. Само треба паметно да се повежу две логичне тачке – објашњава Зоран Буквић, председник удружења „Улице за бициклисте”.
Удружење неформално постоји од марта 2011. године, када је Аустријанац Макс Сагмулер код нас покренуо концепт „Критичне масе”, онако како то изгледа у Бечу. Две године касније прича је озваничена. Регистровали су се као удружење грађана „Улице за бициклисте” и уселили у Савамалу, у канцеларију коју им је уступила невладина организација „Министарство простора”. Замислили су простор у ком се људи окупљају, друже, размењују знања... И тако је било. Ко дође у њихову канцеларију може да научи како се поправља бицикл, да сазна којим рутама може несметано да вози или да се, ако не воли да вози соло, обавести о колективним вожњама.
Једна од тих колективних вожњи је „Критична маса”, шарена и бучна група бициклиста који носе транспаренте: Волим свој бицикл, Бирам два точка, Глас за бајс, Доле ивичњаке... Одржава се сваке последње суботе у месецу, а рута је увек другачија.
– Покушавамо да обиђемо што више делова града, јер што нас више људи види и чује, већа је шанса да ће и они из подрума извадити свој заборављени бицикл и придружити нам се – нада се Буквић.
Види се и голим оком, бициклиста је све више. Да би им била олакшана вожња, градским властима стално шаљу предлоге и примедбе у вези са бициклистичком инфраструктуром. На њихову иницијативу асфалтиран је део Бранковог моста и промењено  радно време бициклистичког лифта, па уместо до 17, сада ради до 20 часова.
– То су можда ситнице, али од тога се почиње – поручују из Удружења и позивају свакога са идејом да им се придружи.

ПОЛО НА ТОЧКОВИМА

Поред градског бициклизма, Удружење промовише и спортски бициклизам, и то на један нов и неочекиван начин.       
Испред куле Небојша неколико момака на бициклима изводи необичну игру. Опрема је импровизована, а пролазници су запитани: „Какав је ово измишљени спорт?” Поло јесте, али коња нема. Захтева вешто управљање бициклом, али није бициклизам. Користе се палица и пак, спорт је и помало груб, али није хокеј. Кад сви очекивани спортови закажу, појави се ово ново, а од свега старог помало – искрсне бајк поло.
Ако је препознатљивост важна ставка у животопису неке дисциплине, онда је бајк поло код нас посве млад спорт. У свету постоји већ више од сто година. Ирац Ричард  Ј. Мекреди, некадашњи шампион у бициклизму и уредник часописа The Irish Cylist, организовао је први бајк поло меч давне 1891. године као део опроштајне забаве поводом завршетка своје тркачке каријере. Убрзо потом почели су да ничу клубови по целој Ирској, те Великој Британији и Америци. Све до 1999. играо се искључиво на трави. А онда се у Вашингтону развијахардкорт – поло на тврдој подлози. Играли су га достављачи на бициклима у паузама измеђудостава. С обзиром на атрактивност спорта, хардкорт бајк поло брзо се проширио  и на остатак земље. Постепено се развија, окупљају се тимови и организују први турнири, најчешће на северу и западној обали САД. Од 2007. поло на тврдој подлози почиње да се игра и у Европи. У Београд су га донели чланови удружења „Улице за бициклисте”.
– Јер људима је, поред активизма и политичког деловања, потребна и забава – каже Зоран Буквић.

ОБИЛАЗАК ГРАДА НА БИЦИКЛУ

Један Аустријанац, рекосмо, покренуо је у Београду „Критичну масу”. Један други странац почео је да организује бициклистичке туре, као алтернативни начин обиласка Београда.
Холанђанин Ралф ван дер Зијден, у једној од својих пословних посета Београду, толико се одушевио градом да је одлучио да ту и остане.
– Сећам се да сам гледао Београд из таксија на путу ка аеродрому и заљубио се у град, баш као што се заљубите у девојку – присећа се Зијден. Основао је организацију „iBikeBelgrade”, са идејом  да и другим странцима покаже колико је Београд леп. Додао је томе и своју љубав према бициклизму, те покренуо прве бициклистичке туристичке туре код нас.
Туре се организују сваки дан, од маја до октобра, без обзира на временске услове. Место окупљања је испред Градске библиотеке на крају Кнез-Михаилове улице или испред Спортског центра „Милан Гале Мушкатировић”. У својој понуди „iBikeBelgrade” тренутно има неколико различитих тура: јутарња тура кроз град, поподневна тура поред реке и тура на електричним бициклима. Вози се полако и стаје на сваких десетак минута како би водичи, све у зависности од интересовања полазника, говорили о минулим временима или о савременом пулсу града.
У сарадњи са Музејом историје Југославије, „iBikeBelgrade” организује и  „Бајскултуру”. То је бициклистичка тура намењена онима који желе да се на несвакидашњи и забаван начин упознају са наслеђем Новог Београда. Вожња почиње испод Бранковог моста и обухвата обилазак објеката који су настали у првој фази изградње града на левој обали Саве: ЦК, СИВ, Хотел „Југославија”, Павиљоне, Студентски град.

ПАПИРНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Бицикл је средство рекреације, превозно средство, спортски реквизит, али и помагало у промовисању уметности.
Ако нам перцепција није искривљена, уметност је посвуда, у непомичности и у покрету, у галерији и на улици. Држећи се тог кључа, „Papergirls” возе бицикле и бацају уметничке свитке у руке насумичних пролазника. Без строгих правила и разлога. Заправо, реципроцитет се смешта у неупрљан осећај безразложног даровања. И у осмех смештен на крајичку збуњених усана. Јер: јесте ли икада добили поклон од некога кога не познајете!?
Пројекат „Papergirl” родио се 2006. године у Берлину, као одговор Ајше Ронигер на пооштравање закона  у вези са уличном уметношћу. Добри подухвати не тапкају у месту, па се пројекат проширио и на друге градове. Радмила Јеремић довела га је и у Београд.
– Требало је то да буде мини акција – каже. – Нисам очекивала неки одзив. Кад оно! Пристигло је око 150 уметнина.
Таман толико да се Радмила спријатељи са поштанским радницима. Окачи „конкурс” за слање радова (под наводницима, јер не постоји селекција, све се излаже и све се дели), а онда неколико месеци пристижу радови са разних страна. Шкработине, цртежи, графике, песме, писма, брошеви. Прве године чак и једна видео-инсталација. Кад се радови накупе, организује се изложба у негалеријском простору, а после се скидају са зидова, ролају, свака рука је добродошла у том послу.
– Једном је и моја бака ускочила да помогне – каже Радмила.
Следећег јутра, спонтаном рутом, онуда  куда може безбедно да се иде бициклом, почиње дистрибуција уметничких ролница изненађеним пролазницима.
– Прве године људи су били потпуно слуђени, неповерљиви, нису знали шта се догађа, зашто то радимо. Бацимо им свитак, па неће да узму. Наравно, увек је било и оних који се одушеве а да још нису ни одвили ролницу.
А после сваке вожње, добију и неку позитивну повратну реакцију, као чисту једначину да се добро добрим враћа.

***

„Београд Велоград”
„Београд Велоград” је међународни бициклистички фестивал који промовише коришћење бицикла као свакодневног превозног средства. Циљ фестивала је да у лепом дружењу окупи све оне који су заинтересовани за бициклизам. Састоји се од три целине: конференције, сајма и различитих видова бициклистичке забаве (биоскоп, модна ревија, бајк поло утакмица, BMX егзибиције...). Окосница фестивала је „Orange Bike Ride”, велика групна вожња, на којој може свако да учествује, под условом да се обуче у наранџасто.